LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE

Na tragovima francuske revolucije

Deklaracija o pravima čoveka i građanina

Predstavnici francuskog naroda, konstituisani u Nacionalnu skupštinu, smatrajući da su nepoznavanje, zaboravljanje ili preziranje prava čoveka jedini uzroci opštih nesreća i korupcije Vlada, rešili su da izlože, u jednoj svečanoj deklaraciji, prirodna, neotuđiva i sveta Prava čoveka, da bi ih ova deklaracija, stalno pred očima svih članova društvenog tela, neprestano podsećala na njihova prava i dužnosti; da bi akta Zakonodavne vlasti kao i izvršne vlasti, bila u većoj meri poštovana samim tim što se u znatnom trenutku, mogu uporediti akti sa ciljem svake političke institucije, da bi žalbe građana, zasnovane do sada na jednostavnim i neospornim principima, bile usmerene uvek na održavanje Ustava i na sreću svih. -- Prema tome, Nacionalna skupština priznaje i proglašava, u prisustvu i pod zaštitom Najvišeg Bića, sledeća prava i Čoveka i građanina.

Čl. 1.
Ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima. Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.

Čl. 2.
Cilj svakog političkog udruživanja je očuvanje prirodnih i nezastarivih prava čoveka. Ova prava su sloboda, svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju.

Čl. 3.
Princip svakog suvereniteta suštinski počiva u Naciji. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne može vršiti vlast koja izričito odatle ne proističe.

Čl. 4.
Sloboda se sastoji u mogućnosti da se čini sve ono što ne škodi drugome: tako vršenje prirodnih prava svakog čoveka nema granica osim onih koje obezbeđuju drugim članovima društva uživanja ovih istih prava. Ove granice mogu biti određene samo zakonom..

Čl. 5.
Zakon ima pravo da zabrani samo radnje štetne za društvo. Sve ono što nije zabranjeno zakonom ne može biti sprečeno, a niko ne može biti prinuđen da čini ono što on ne naređuje.

Čl. 6.
Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju pravo da učestvuju lično, ili preko svojih predstavnika, u njegovom donošenju. On mora biti isti za sve, bilo da štiti bilo da kažnjava. Pošto su svi građani jednaki pred njim, podjednako su im dostupna, prema njihovoj sposobnosti, sva dostojanstva, mesta i javne službe, bez obzira na bilo kakvu razliku osim one koja se tiče njihovih vrlina i njihovih talenata.

Čl. 7.
Nijedan čovek ne može biti optužen, uhapšen ni zadržan osim u slučajevima određenim zakonom i prema postupku koji je on propisao. Oni koji podstiču, ubrzavaju, izvršavaju ili omogućavaju da se izvrše samovoljne naredbe, moraju biti kažnjeni; ali svaki građanin pozvan ili priveden na osnovu zakona, mora se smesta pokoriti; njegovo odupiranje smatra se krivicom.

Čl. 8.
Zakon može zavesti samo kazne strogo i očigledno nužne, i niko ne može biti kažnjen osim na osnovu zakona donetog i proglašenog pre delikta i zakonito primenjenog.

Čl. 9.
Pošto se svaki čovek smatra nevinim sve dok ne bude oglašen krivim, ako se njegovo hapšenje smatra neophodnim, svaka strogost koja ne bi bila nužna radi obezbeđenja njegovog prisustva, mora biti strogo sprečena zakonom.

Čl. 10.
Niko ne može biti uznemiravan zbog svojih ubeđenja, čak ni verskih, pod uslovom da njihovo ispoljavanje ne narušava javni red utvrđen zakonom.

Čl. 11.
Slobodna izmena misli i mišljenja je jedno od najdragocenijih prava čoveka; svaki građanin može dakle slobodno govoriti, pisati, štampati, s tim što odgovara za zloupotrebe ove slobode u slučajevima određenim zakonom.

Čl. 12.
Za garantovanje prava čoveka i građanina potrebna je javna sila; ova sila je dakle ustanovljena u korist svih, a ne u posebnu korist onih kojima je ona poverena.

Čl. 13.
Za izdržavanje javne sile, i za troškove uprave, neophodan je zajednički doprinos; on mora biti podjednako raspodeljen među sve građane, prema njihovim mogućnostima.

Čl. 14.
Svi građani imaju pravo da utvrde lično ili opreko svojih predstavnika nužnost javnog doprinosa, da na njega slobodno pristanu, da prate njegovu upotrebu, da odrede njegovu visinu razrezivanja, naplatu i trajanje.

Čl. 15.
Društvo ima pravo da traži od svakog javnog službenika da položi račun o svom upravljanju.

Čl. 16.
Društvo u kom garantovanje prava nije obezbeđeno, ni podela vlasti određena, nema ustav.

Čl. 17.
Pošto je svojina neprikosnoveno i sveto pravo, niko ne može biti lišen osim ako to očigledno ne zahteva zakonito utvrđena javna potreba, i pod uslovom pravičnog i prethodnog obeštećenja.

Ovom izjavom, koja je nastala na osnovu filozofskog rada Jeana - Jacquesa Rousseaua Društveni ugovor, a svečano beše usvojena na zasedanju Ustavodavne skupštine 26.augusta 1789. počela je znamenita francuska revolucija. Revolucija, koja je po jednoj strani dovela do privremene pobede prosvetiteljskih ideja građanstva, ukidanja apsolutističke monarhije kao i privilegija sveštenstva i plemstva, a po drugoj strani, u svojoj petogodišnjoj istoriji borbe radikalnih revolucionara protiv reakcionara uz pomoć samozvanih revolucionarnih sudova i najefikasnijeg žileta u istoriji čovečanstva, francuskom narodu donela je nečuven teror, bespravlje i prolivanje krvi da se 1794. g. sve skupa nije ni moglo završiti drugačije nego giljotiniranjem onih, koji su u svom revolucionarnom zanosu i raskoraku između teorije i prakse, učinili korak više.

I više od toga, umerenija građanska vlast je 22. augusta 1795 usvojila ustav, koji je doduše zvanično priznao vodeću ulogu građanske klase ali je istovremeno ukinuo opšte pravo glasa i princip jednakosti građana. Suočena sa privrednim problemima, prorojalističkim kontrarevolucionarima i nezadovoljnim narodnim masama, morala je, ako je želela ostati u sedlu da se sve više oslanja na generale i vojsku. A to je dovelo do postepenog zatvaranja kruga i povratka u apsolutističku vladavinu, koju je sa najvećim veseljem personificirao veliki vojskovođa, najslavniji vlasnik čira na želudcu i kasnije njegovo carsko veličanstvo - Napoleon Bonaparte.

Ustvari, sve je počelo prilično nevino. Luj 16, koji je od svojih slavnijih prethodnika sa nižim rednim brojem nasledio veliki državni dug i manjak u budžetu, bio je inače prilično prosvećen i liberalan monarh, ali kao čovek isuviše mlačan i neodlučan da bi uspeo da u svoje reforme uključi i oporezivanje dvaju privilegovanih staleža - sveštenstva i plemstva. Zato je morao pod pritiskom naglo rastućeg građanstva da popusti u svojoj apsolutističkoj vlasti i sazove državne staleže, skupštinski organ koji se nije sastajao od 1614. Do zasedanja izabranih predstavnika staleža a ujedno i do odmah ispoljenih trvenja i nesporazuma između njih, došlo je početkom maja 1789 u Versaju (Versailles). Budući da predstavnici sveštenstva i plemstva, sasvim razumljivo, nisu bili spremni odreći se svojih privilegija (nedodirljivosti, gospodskih prava i desetine) i sa dva prema jedan su redovno nadglasavali treći stalež, predstavnici ovog potonjeg (staleža) zahtevali su ukidanje glasanja po staležima i uvođenje glasanja po "glavi", što bi im donelo 17 glasova više od konkurencije. Naravno, privilegovani staleži ovaj su predlog odbili a predstavnicima trećeg staleža "puko je film" i bez dozvole njegovog prevashoditeljstva proglasili su se za jedine predstavnike francuske nacije. Kad ih je uvređeni vladar pokušao sprečiti da uđu u dvoranu, oni su zauzeli onu namenjenu igrama sa loptom i tu se zakleli da se neće razići pre no što Francuska dobije novi ustav. Takose je zbila "pravna" revolucija pošto je Luj 16. uskoro uzmakao i pozvao predstavnike drugih dvaju staleža da uzmu učeš'a u radu ustavodavne skupštine. To je bio početak kraja apsolutističke monarhije u Francuskoj.

Ta nenadano povećana kooperativnost niti nije bila tako iznenađujućća imajući u vidu nesnošljive privredne prilike koje su revoluciju gurnule daleko preko granica reformističkog programa buržoazije. Pokret se je naglo širio u običnom narodu, kako u gradovima, tako i u provinciji i kad je Luj, oko Pariza, gde su nastali nemiri zbog nedostaka hrane, okupio jaku vojsku sa izgovorom da želi da očuva red i mir, došlo je do pobune. Parižani su pobili predstavnike gradskih vlasti te osnovali revolucionarni odbor i narodnu gardu. Da bi se dokopali oružja 14. jula izveli su uspešan napad na Bastilju, omraženi simbol apsolutizma. U unutrašnjosti se je sve češ'e razlegala pesma: "Zamak gori a grof beži, vino teče, nek teče i krv".

U takvoj atmosferi, interesantno, inače još uvek divergentna (raznorodna) skupština veoma je lako našla zajednički jezik i program. Po sistemu spašavanja gole kože već 4. augusta ukinula je feudalna prava i poreske privilegije a 22 dana posle toga usvojila je već pomenutu svečanu izjavu o pravima čoveka i građanina, čemu je sledilo i usvajanje civilnog ustava, koji je od sveštenika načinio državne službenike i sankcionisao zaplenu crkvenih poseda.

Ove mere prouzrokovale su teške društvene poremećaje i političke borbe. Sveta stolica naravno nije mogla mirno podneti gubitak crkvene svojine i odbila je da prizna Civilni ustav što je podelilo sveštenstvo na one koji su pod zakletvom izrazili lojalnost novom poretku i one koji se tome nisu pokorili. I plemstvo se nije tek tako pomirilo sa gubitkom svojih privilegija, mnogi plemići su stoga pobegli u inostranstvo, gde su potražili utočište i pomoć. Sam kralj, uprkos tome što planovi građanskog staleža nisu išli dalje od ustavne monarhije, bio je samo još lutka, koja je potpisivala njihove zakone i odredbe. Na nagovor svoje žene Marije Antonete, rodom Austrijanke, u junu 1791 pokušava sa celokupnom porodicom, preobučenom u služinčad da beži u inostranstvo i da kod saveznika sa ženine strane isposluje pomoć za restauraciju apsolutne monarhije. Međutim, begince su ubrzo uhvatili pretvorivši u zarobljenike u njihovom sopstvenom dvorcu.

To je imalo teške posledice. U Francuskoj se povećala moć kordeljera (zagovornika ljudskih i građanskih prava), Austrija i Francuska počele su da prete vojnom intervencijom. Ustavodavna skupština je 1. oktobra donela novi ustav da bi se nakon toga brzo raspustila i prepustila rad zakonodavnoj skupštini. U njoj su umereni građani još prevladavali ali i imali gomilu problema između kojih su u prvi plan istupali beda i nezadovoljstvo siromašnijih slojeva stanovništva (što je još više potpalila arogantna Marija Antoaneta, koja je na vest da narod nema hleba (navodno na konferenciji za štampu) rekla: neka onda jedu pecivo, kifle, zemičke), opasnost aristokratske kontrarevolucije, koju su gušili presudama i proterivanjem te mogućnost rata sa Austrijom i Prusijom do koga je zaista i došlo 1792. U tom ratu Francuska je zbog nedostatka sposobnog i republici lojalnog komandnog kadra doživljavala poraz za porazom. Izgledi Pariza bili su veoma loši sve dok 9. augusta narodne mase, razjarene zbog manifesta vojvode Braunšvajškog, komandantaaustrijsko-pruske vojske, koji je zahtevao ispuštanje kralja, nisu upale u Lujev dvorac a zatim i u skupštinu gde je nesrećni kralj potražio pomoć. Pod neumitnim pritiskom pariske komune došlo je doraspuštanja gradske skupštine a nova revolucionarna skupština je na predlog Robespjera izglasala saziv nacionalnog konventa, izabranog na osnovu opštih posrednih izbora, koji je 21.septembra ukinuo monarhiju i sledećeg dana proglasio republiku. Luju 16. su oduzeli sve funkcije, slobodu in na posletku, 21. januara 1793. kao dokazanom kontrarevolucionaru i život.

U vreme nastajanja nove narodne vlasti je isto tako nova, masom revolucionarnih dobrovoljaca ojačana francuska armija započela kontraofanzivu, koja je rezultirala velikkim pobedama i teritorijalnim osvajanjima. Ali samo na kratko... njeni uspesi doveli su do paničnog vojnog udruživanja ugroženih evropskih zemalja i već u proljeće 1793. Francuzi su morali na vrat na nos napustiti tek osvojene teritorije.

Usled poraza, otpora novim vojnim regrutacijama i kritičnom stanju privrede u konventu je izbio već duže vreme tinjajući spor između umerenijih žirondista i radikalnih jakobinaca i kordeljera. Potonji su pokušali da svu odgovornost za vojne i provredne probleme svale na žirondiste, što im je uskoro i uspelo naročito zahvaljujući huškačkom Maratu i njegovom časopisu Prijatelj naroda. Osnovali su revolucionarni sud i nadzorne odbore, koji neka bi delovali protiv svih neprijatelja revolucije. Među njih su od 2. juna ubrajali i žirondiste.

Tako je počela diktatura Jakobinaca. Zbog vojnih prilika formirali su revolucionarnu vladu s posebnim ovlaš'enjima, nazvanu Odbor za opšte blagostanje, u kojoj su bili okupljeni najpoznatiji revolucioneri sa Dantonom i Robespjerom na čelu. Odbor je uspostavio potpunu kontrolu političkog, vojnog, upravnog i privrednog života države. Uveli su strogu kontrolu cena, masovnu mobilizaciju i posebne sudove, koji su imali ovlaš'enja za izricanje smrtnih kazni profiterima, žirondincima pa čak i umerenjacima. Ponovni uspesi na vojnom polju dodatno su ih ohrabrili i već u početku septembra kad je vođstvo Odbora namesto Dantona preuzeo Robespjer, narodni konvent i Odbor za opšte blagostanje odlučili su se za vladavinu terora. Njihova prva mera bila je proširenje zločina izdaje na sve stvarne ili samo osumnjičene protivnike revolucije. Za obtužnicu i osudu dovoljna je bila samo sumnja a optuženim su uskoro uskratili pravo i na odbranu. Na taj način pojedini sudovi, bili su u stanju da pod giljotinu samo u jednom pošalju i po šezdeset ljudi i naročito u unutrašnjosti, koja je bila pod kontrolom pristalica radikala Herberta,dolazilo je do nepojmljivih juridičkih užasa.

Kao potvrdu svoje vlasti, Odbor za opšte blagostanje 10.oktobra 1793. privremeno je poništio ustav. Ukinuo je hriš'anski kalendar i uveli republikansko računanje vremena. Kult hriš'anstva trebalo je da zameni prosvetiteljski kult razuma. Međutim, pritom je dolazilo do tako grtesknih izgreda da je čak i sam Robespjer pokušavao da ih spreči.

Različiti pogledi na politiku terora i korupcijski skandali doveli su do dubokih razmimoilaženja između umerenijih i radikalnih članova Odbora. U martu 1794 pod giljotinom, kojom je u smrt poslao toliko nevinih ljudi skončao i radikal Herbert, mesec dana nakon njega i prvi vođa Odbora Danton pošto se je zauzimao ublasžavanje politike terora kojom je Robespjer gušio kontrarevoluciju. Maksimilijan Robespjer postao je apsolutni vladar Francuske.

Međutim, njegova vladavina tvrde ruke nije trajala dugo. Umereno građanstvo, koje je povelo revoluciju, priželjkivalo je kraj rata i uvođenje zakonitosti, zato su počeli da spremaju zaveru. 27. jula 1794 zaverenici prilikom Robespjerovog govora u konventu zauzeli govornicu i sa nje zahtevali aretaciju tiranina, što im je posle 12-časovne borbe sa njegovim pristalicama i uspelo. Ranjenog Robespjera su ekskomunicirali i po brzom postupku bliže upoznali sa napravom koju je ovaj (ali ne u toj ulozi) najviše cenio.

I tako je revolucija požderala i svoje poslednje dete. Convent je u sledećim mesecima poništio u vreme terora usvojene mere i kultove ali i opšte pravo glasa i načelo jednakosti građanna. Vlast je 22. augusta novim ustavom preneo na 5-člani direktorij, a ovaj ju je usled vojnog stanja sve više prepuštao u ruke generalima od kojih najviše blesteo sledeći francuski diktator Napoleon Bonaparta.

Francuska revolucija je i sa današnje tačke gledišta izuzetno zanimljiv i bliskovit prikaz evolucije ljudskog društva budući da je Francuska jedva u pet godina pet pta okretala ćurak naopako. Iz feudalne apsolutističke monarhije nastala je ustavna monarhija, koje je zatvaranjem kralja Luja 16. postala građanska republika, njegovim usmrćenjem i žirondinaca komunistička komuna, koja je prerasla u kult ličnosti i diktaturu jednog čoveka i po svoj prilici služila je za ugled mnogim čuvenim komunističkim vođama kasnijeg doba, pa i Napoleonu kao uzlazećoj zvezdi buduće vojne diktature.

Francuska revolucija sa svojom Deklaracijom o pravima čoveka i građanina ujedno je postavila kamen temeljac čovekovim pravima i slobodama, bez kojih se ustavna demokratska država danas ne može ni zamisliti, a kamoli život u njoj.

Činjenica da se je ova lepa i uprkos tome sasvim upotrebiva ideja tada u praksisasvim izrodila potvrđuje tezu da je svaka stvar vredna tačno onoliko, koliko je cenimo. Naravno, uz uslov da je pravilno koristimo!

Jože Saje

na izhodiščno stran/ na prvu stranicu